Širom Evrope, od Španije do Srbije, domovi za negu starijih lica postali su žarišta zaraze Kovidom-19. Prema Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, štićenici domova čine gotovo polovinu preminulih od virusa korona  u Evropi.

U potresnoj statistici koja govori o tome kako je ovaj virus zavio svet u crno, ova brojka se, po mom mišljenju, posebno ističe. Naime, ona ukazuje na nezamislivu tragediju koja se odvija pred našim očima – a na koju javnost obraća iznenađujuće malo pažnje. 

Stariji koji žive u domovima za negu čine samo delić ukupnog stanovništva – u Nemačkoj, kao zemlji sa najvećim brojem kreveta u domovima po glavi stanovnika u Evropi, ova stopa iznosi jedva 1%. Ovo pruža predstavu o groteskno velikoj zastupljenosti štićenika domova za starije u ukupnom broju preminulih od virusa.

Generalno gledano, pandemija je veoma teško pogodila starije. Izloženi su većem riziku od formiranja teške kliničke slike, a oko 95% preminulih bilo je starije od 60 godina. Ovo je jedan od razloga zašto u Evropi, koja kao region ima najveći udeo starijih u celom svetu, pandemija ima toliko razorno dejstvo. Pri tom se stariji ne suočavaju samo sa zdravstvenom krizom: mere fizičke distance (pogrešno nazvane socijalnom distancom) za suzbijanje virusa ostavljaju nesrazmerne posledice na njihove živote, jer mnogi su bili odsečeni od usluga, podrške i negovatelja na koje se oslanjaju.   

Često zanemareni i daleko od naših očiju, stariji koji žive u domovima za negu spadaju u najranjivije grupe stanovništva. Čuli smo jezive priče o ljudima koji su umirali sami, bez svojih voljenih, nekad samo uz minimalnu negu koje su im pružale preopterećene, nedovoljno finansirane ustanove.

Tragedije koje se trenutno odvijaju u domovima za starije predstavljaju samo jedan, iako ekstreman, primer toga kako smo na širem planu izneverili naše starije. Pandemija je samo dramatično ukazala na ovaj problem, ali on nije počeo sa Kovidom-19. Dok zemlje Evrope ubrzano stare – već sada je svaka četvrta osoba starija od 60 godina – društva se muče da izgrade uslove u kojima će sve veći broj starijih moći da živi u blagostanju, čuvajući svoje zdravlje i aktivno učestvujući u svojim zajednicama i javnom životu.  

Umesto ovoga, mnogi stariji se suočavaju sa zanemarivanjem, siromaštvom, društvenom isključenošću i izolacijom – što se sad, usled pandemije, dodatno pogoršalo. Možda je još i gore to kako im javni diskurs saopštava, manje ili više suptilno, putem mnoštva kulturnih poruka, da ih njihove godine čine teretom, da su manje vredni, da se čak mogu žrtvovati.

Lično se nadam da će ova kriza, sa zastrašujućim posledicama koje je imala po mnoge starije, predstavljati prekretnicu u načinu na koji doživljavamo i tretiramo starije u našim društvima. U okviru UNFPA, Populacionog fonda Ujedinjenih nacija, mi vredno radimo sa našim partnerima u vladi i civilnom društvu ne samo na pružanju podrške starijima tokom pandemije, nego i na tome da se njihova prava i dostojanstvo zaštite na širim osnovama, kao i da ostanu uključeni i aktivni u svojim zajednicama.

Mnoge zemlje sada traže način da ovu krizu pretvore u otvaranje novih mogućnosti. Kako bi se ovo ostvarilo, vlade mogu da preduzmu četiri ključna koraka:

1. Ukazati prioritet zaštiti starijih tokom pandemije Kovida-19. Ovo može da podrazumeva javno slanje poruka nedvosmislene podrške, i uvođenje smelih mera koje jasno pokazuju da posvećenost javnosti nije samo prazna priča. Mnogo toga se može preduzeti da se ublaže posledice krize – omogućavanje kontinuiranog pružanja usluga, pružanje podrške negovateljima, korišćenje digitalnih tehnologija da se dopre do ljudi u izolaciji.
2. Saslušati mišljenje starijih. Prilikom odgovora na krizu i razvoja politika za budućnost, moramo da čujemo šta stariji imaju da kažu. Rad sa predstavnicima ove zajednice je ključan za izbegavanje predrasuda i osmišljavanje rešenja koja zapravo odgovaraju na realne potrebe.
3. Boriti se protiv diskriminacije starijih u javnom diskursu i praksama. Ne smeju se tolerisati besramna starosna diskriminacija i širenje negativnih stereotipa, koji su tokom krize još više došli do izražaja. Promovisanje drugačijih narativa, usmerenih na solidarnost između generacija, inicijativu starijih i njihov dragoceni doprinos društvu, predstavlja ključ za promenu društvenih normi i stavova.
4. Pregledati zakonodavni okvir, javne politike i budžete iz ugla starijih. Sada je pravi trenutak da razmišljamo i izvan krize, i sagledamo koje su promene potrebne u sektorima poput zdravstva, obrazovanja, zapošljavanja i socijalne zaštite, kako bi se države našle u boljem položaju da odgovore na posledice brzog starenja stanovištva, uz garantovanje prava i ličnih izbora populacije koja stari.

Da budemo načisto: smrt ovako velikog broja starih tokom krize nije bila neizbežna. Nastupila je kao neposredan rezultat naših neuspeha – našeg društva, ustanova i kultura – da generaciji starijih ukaže jednaku važnost, i da ravnopravno vrednuje njihove živote i blagostanje. Moramo da izvučemo pouke iz grešaka koje smo pravili, i da ozbiljno pristupimo izgradnji društva za sve starosne grupe, u kome će stariji biti uvaženi i podržani kao važni stubovi društva kakvi jesu: kao učitelji i mentori, negovatelji i volonteri, pripovedači i stvaraoci, prenosioci kulture, i borci za prava koja nekada mi uzimamo zdravo za gotovo. U Evropi koja stari, mi jednostavno ne možemo da priuštimo budućnost u kojoj ćemo isključiti četvrtinu stanovništva, sa njihovim veštinama, talentima i drugim doprinosima. Izgradnja društva u kome će stariji uživati jednaka prava i dostojanstvo kao i svi ostali nije samo moralni imperitiv, već se radi o pobedi za sve, i za starije i za mlade.

Alana Armitadž je Direktorka Regionalne kancelarije UNFPA, Populacionog fonda Ujedinjenih nacija, za istočnu Evropu i centralnu Aziju