Od žena širom Evrope i Centralne Azije i dalje se očekuje da ponesu najveći deo tereta neplaćenog kućnog rada: spremanja, vođenja domaćinstva, brige o deci, muževima i starijim rođacima. To u najvećoj meri objašnjava rodni jaz koji vidimo na tržištu rada. Manje žena nego muškaraca ima plaćen posao, a one koje ga imaju često zarađuju manje od muškaraca, sporije napreduju i rade na nesigurnijim poslovima.
Ovo je zabrinjavajuće iz dva osnovna razloga. Prvi je taj što drastično smanjuje mogućnosti i izbore žena u društvu i sprečava napredak na ostvarivanju rodne ravnopravnosti. A drugi je taj što je to loše za ekonomiju, jer zapravo sprečava milione žena da doprinesu svojim veštinama i talentima ili ih direktno isključuje iz tržišta rada. Postoji još jedan razlog, koji se možda manje pominje, zašto treba da nas zabrinjava opstajanje zastarelih normi vezanih za ulogu žena kod kuće i na poslu: zbog njih je državama teže da upravljaju demografskim promenama sa kojima se suočavaju.
To se posebno odnosi na istočnu i jugoistočnu Evropu, gde je udeo žena u radnoj snazi naročito nizak, uglavnom ispod 50 odsto, a jaz između stope zaposlenosti muškaraca i žena veći nego u zapadnoj Evropi. U Albaniji, 32 odsto devojaka između 15 i 29 godina starosti nisu ni zaposlene niti se školuju zbog obaveza koje imaju oko neplaćenog rada na pružanju nege (u poređenju sa dva odsto mladića). Istovremeno, dve države južne i jugoistočne Evrope suočavaju se sa dosad neviđenim demografskim izazovima, velikim spoljnim migracijama i niskom stopom nataliteta, zbog kojih je broj stanovnika opao, a broj starijih ljudi porastao, što dovodi do zabrinutosti u odnosu na izglede za ekonomski rast i održivost sistema i usluga socijalne zaštite.
U svetlu ovih pritisaka, jasno je da ove države ne mogu da priušte da isključe značajan udeo stanovništva iz ekonomije i javnog života. Da bi nacionalne strategije usmerene na borbu protiv demografskih promena bile uspešne one moraju da sadrže politike koje olakšavaju ženama – i muškarcima – da usklade svoje obaveze na poslu i kod kuće.
Populacioni fond Ujedinjenih nacija, UNFPA, podržava vlade i privatni sektor da usvoje politike koje se odnose na porodicu a koje imaju ovaj efekat. Krajem ove nedelje, okupićemo lidere iz države i privrede u Istanbulu, gde će biti održana konferencija na kojoj ćemo diskutovati o načinu na koji možemo da se približimo cilju stvaranja radnog okruženja u kojem žene i muškarci dobijaju podršku potrebnu da ostvare svoje aspiracije, kako u poslovnom tako i u porodičnom životu.
Vlade država u regionu shvataju da tradicionalan pristup rešavanju pitanja demografskih promena – u suštini davanje finansijskih podsticaja ljudima koji imaju veći broj dece – ne funkcioniše, kao i da je potreban sveobuhvatniji pristup. Politike koje se odnose na porodicu, na žene i muškarce, i uzimaju u obzir da su moderne porodice raznolike, suštinski su deo ovog paketa. Ono što je ohrabrujuće je da države u regionu eksperimentišu sa širokim rasponom mera, od plaćenog roditeljskog odsustva za oba roditelja, preko dodatka za brigu i negu, do antidiskriminacionog zakonodavstva kojim se štite trudnice.
Privatni sektor takođe prepoznaje povrat od ulaganja u bolji balans između poslovnog i privatnog života i poboljšanje uslova rada roditelja i negovatelja. Preduzeća cene skok
reputacije koji im donosi činjenica da su lideri u ovoj oblasti. A takođe imaju koristi i od većeg entuzijazma zaposlenih, manjeg odsustvovanja, promena zaposlenih, kao i nižih troškova postupaka zapošljavanja, što sve dovodi do veće produktivnosti i prihoda. Puno je toga što preduzeća mogu da preduzmu i naprave radno okruženje koje je prilagođeno porodičnom životu. Tu spadaju fleksibilni radni aranžmani, dovoljno dugačko i dobro plaćeno roditeljsko odsustvo, prostor namenjen dojenju za majke kojima je potreban, kao i organizovana briga za malu decu. Viši rukovodioci imaju važnu ulogu da predstavljaju uzor, na primer, tako što će i sami uzeti roditeljsko odsustvo i kreirati podržavajuću kulturu na radnom mestu.
Naši podaci pokazuju da se društvene norme koje se odnose na uloge žena i muškaraca u kući i na radnom mestu menjaju. U Moldaviji, na primer, 59 odsto muškaraca izjavljuje da bi voleli da provode više vremena sa svojom decom i da bi bili spremni da rade kraće da bi to ostvarili kada bi mogli. Brojke su slične i u drugim državama za koje imamo podatke. To nam govori da sve više ljudi želi da se odmakne od rigidnih rodnih uloga iz prošlosti, i primakne fleksibilnijem i ravnopravnijem načinu organizovanja porodičnog i radnog života. Vreme je da se prilagode pravni okviri, politike i usluge, kao i poslovna kultura, ovakvoj novoj stvarnosti i da se poruše prepreke koje sprečavaju da žene i muškarci imaju karijeru i porodicu koju žele.
Obzirom da se države u regionu bore sa efektima demografskih promena, ulaganje u politike orijentisane na porodice pomalja se kao ključna strategija za podršku otpornosti i unapređenje rodne ravnopravnosti. Kada naročito žene ne bi bile primoravane da biraju između karijere i porodice, to bi bio ogroman korak napred na osnaživanju žena u svim sferama života i omogućavanju ljudima da imaju broj dece koji žele. To bi zaista moglo dovesti do porasta stope fertiliteta. Ali, što je još značajnije, omogućilo bi ženama, kao i muškarcima, da realizuju svoj puni potencijal, kako na poslu, tako i kod kuće, u korist svih.
Florens Bauer je direktorka regionalne kancelarije UNFPA za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju.