Usmeravanje pažnje na stope nataliteta ne pogađa suštinu, piše Alana Armitaž povodom današnjeg Svetskog dana stanovništva. Ono što jeste važno je izgradnja zemalja u kojima ljudi žele da ostanu, žive i zasnuju porodicu.

Pandemija COVID-19 virusa možda je ubrzala, barem privremeno, globalni trend smanjenja stopa fertiliteta. Statistički podaci sa kraja 2020. godine – devet meseci pre prvog uvođenja mera izolacije – pokazuju nagli pad broja rođenih u mnogim evropskim zemljama. Vesti o „bejbi bastu“ (padu nataliteta) doprinele su anksioznosti u nekim zemljama. Pandemija i njen uticaj na reproduktivne izbore ljudi pogodila je Evropu u momentu kada su stope fertiliteta već bile veoma niske. U istočnoj Evropi ovom problemu doprinose i masovne emigracije: ne samo što ljudi imaju manje dece, već napuštaju svoje zemlje u potrazi za boljim prilikama na drugom mestu. Rezultat toga je
smanjenje broja stanovnika. Od devedesetih godina dvadesetog veka, Bugarska i Letonija, da pomenemo samo dve ovakve zemlje, izgubile su četvrtinu svog stanovništva. Mi ne znamo da li će se stope nataliteta vratiti nakon pandemije. Istorijski gledano, velike krize dovodile su do pada stope fertiliteta, ali je on uglavnom praćen porastom. Podaci koje je prikupio Tomaš Sobotka, vodeći demograf, pokazuju da se kod stopa nataliteta u Evropi zaista vide znaci oporavka tokom
proteklih nekoliko meseci. Da li će se ovaj trend nastaviti zavisi od trajnosti društvenih i ekonomskih uticaja pandemije.

Međutim, usmeravanje pažnje na stope nataliteta ne pogađa suštinu. Umesto da brinemo o rastu i padu broja stanovnika, vreme je da prepoznamo da će nizak fertilitet vrlo verovatno opstati. I vreme je da se suočimo sa onime što treba uraditi da bismo pripremili naše ekonomije i društva za ovu gotovo
neizbežnu demografsku budućnost. Ali to nije laka promena. Uobičajeno je reći da su visoke stope nataliteta i rast broja stanovnika poželjni,
jer su znak nacionalnog bogatstva i moći. Navikli smo da razmišljamo u ovim kategorijama. A istina je da se ekonomije zaista mogu smanjiti u apsolutnom smislu, kada se broj stanovnika smanji. Ali to ne znači da će ljudi postati siromašniji. Prosperitet po glavi stanovnika može čak i da skoči ako se
radna snaga smanji, verovatno je da će se plate povećati, kao i automatizacija koja će podići produktivnost. Manje stanovništva takođe je dobro za planetu, jer manje ljudi znači manje potrošnje, manje pritiska na oskudne resurse i manje zagađenja.
Prelazak sa rasta broja stanovnika na smanjenje broja stanovnika je izazov, kao što možemo videti u mnogim zemljama, a naročito u zemljama istočne Evrope. Društva brzo stare, manji je broj radno sposobnog stanovništva koji može da izdržava sve veći broj starih ljudi, a ruralna područja se suočavaju sa depopulacijom jer se ljudi sele u veće gradove i u inostranstvo da pronađu bolje prilike. Društveni sistemi su pod pritiskom, a održavanje infrastrukture i usluga u retko naseljenim regionima je skupo.

Ali ovim izazovima se može upravljati. Ne samo to, oni otvaraju prilike za inovacije koje mogu da poguraju zemlje u prosperitetniju budućnost. Mesta kao što su Kljuj u Rumuniji ili Beograd u Srbiji postala su glavni centri tehničke industrije i privlače talente iz zemlje i inostranstva. Širom istočne Evrope, migranti su se vratili kućiama zbog pandemije i sobom doneli vredne veštine, znanje i mreže. Vlade eksperimentišu sa načinima na koje mogu da iskoriste ključan doprinos koji stariji ljudi mogu da
ostvare i da ih bolje integrišu u ekonomiju i u društvo. A šire otvaranje tržišta i javnog života – za žene, manjine i druge marginalizovane grupe – dovodi do iskorišćenja dosad nedovoljno iskorišćenih resursa. Čak se govori i o imigraciji – što je tabu tema u velikom delu istočne Evrope već duže vreme. Sve to
dovodi do toga da su zemlje spremnije da se nose sa demografskim izazovima.
Da li to znači da stope nataliteta uopšte nisu važne? Ne baš. One su važne jer nam govore o uskraćivanju reproduktivnih prava. Ljudi u Evropi često kažu da žele dvoje, ali mnogi ostaju bez dece. Ovaj jaz između željenog i stvarnog fertiliteta je nešto na šta države treba da obrate pažnju – ne sa namerom da povećaju broj stanovnika, već da pomognu ljudima da ostvare svoja reproduktivna prava tako da mogu da imaju onoliko dece koliko žele. Za to je potrebno ukloniti mnoge prepreke sa kojima se ljudi suočavaju kada zasnivaju porodicu: ekonomska nesigurnost, visoka cena stanovanja, sve veća neplodnost, nedostatak priuštive brige o deci i očekivanje od žena da odustanu od karijere i same nose teret brige o deci.
Ostvarivanje napretka u pravcu stvaranja društava prilagođenijih porodici, sa ravnopravnijim prilikama za žene i muškarce, moglo bi dovesti i do viših stopa nataliteta, jer će se ljudi osećati sigurnije da zasnuju porodicu i da imaju broj dece koji žele. Ali to nije zagarantovano, kao što pokazuje primer opadanja
stope nataliteta u Skandinaviji, koja je prilagođena porodičnom životu. Niti bi trebalo da to bude nešto što motiviše donošenje politike prilagođene porodici. Mere koje su potrebne da bi se obezbedilo da ljudi mogu da imaju broj dece koji žele su same po sebi vredne, jer unapređuju dobrobit ljudi i umnogome popravljaju razvojni potencijal zemalja.

Mi u Populacionom fondu Ujedinjenih nacija (UNFPA) razumemo značaj demografskih promena za oblikovanje budućnosti zemalja. Mi podržavamo zemlje da ojačaju svoju demografsku otpornost i da maksimalno iskoriste mogućnosti koje su im na raspolaganju. Što pre prepoznamo da rešenje demografskih problema Evrope ne leži u povećanju stope nataliteta, to ćemo pre moći da usmerimo pažnju na ono što je zaista važno u odgovoru na populacionu krizu ovog kontinenta: našu sposobnost da izgradimo zemlje u kojima ljudi žele da ostanu, žive i zasnuju porodicu.

Alana Armitaž je direktorka Regionalne kancelarije UNFPA za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju