Zamislite svet u kojem su ženama uskraćena osnovna prava – pravo na obrazovanje, glasanje, vlasništvo i ličnuu autonomiju. Svet u kojem sigurnost, dostojanstvo i nezavisnost nisu zagarantovani, već se za njih svakodnevno vodi borba. Iako deluje kao daleka prošlost, ovakva stvarnost i dalje pogađa previše žena i devojčica širom sveta.
Napredak koji danas imamo dugujemo hrabrim ženama koje su neumorno zahtevale pravdu i jednakost, boreći se za svoje “mesto pod suncem”. Njihova borba kulminirala je na istorijskoj Pekinškoj konferenciji 1995. godine, kada su svetski lideri obećali budućnost u kojoj će prava žena i njihovo osnaživanje postati univerzalni principi. Ipak, trideset godina kasnije, nalazimo se na prelomnoj tački.
Paradoks našeg vremena je očigledan: dok slavimo neviđeni napredak, borba za prava žena nikada nije bila hitnija. Žene su srušile brojne prepreke, devojčice su obrazovanije nego ikada, a pravna zaštita je ojačana. Međutim, ti pomaci se sve češće dovode u pitanje. Globalni otpor prema pravima žena produbljuje diskriminaciju, slabi zakonsku zaštitu, ograničava reproduktivna prava i i smanjuje sredstva za postizanje rodne ravnopravnosti. Strahovi od demografskih promena, posebno niske stope nataliteta i opadanja populacije, sve češće se koriste kao izgovor za ukidanje teško izborenih prava žena i ograničavanje njihove reproduktivnih prava.
U 2024. godini, skoro četvrtina vlada država širom sveta prijavila je pojačani otpor prema pravima žena. Nasilje nad ženama i dalje je alarmantno visoko – samo u Evropi i Centralnoj Aziji 24 miliona žena doživelo je fizičko ili seksualno nasilje u protekloj godini. Nasilje posredstvom tehnologije postaje sve ozbiljnija pretnja, naročito za mlade žene. U Ukrajini, gde je rat promenio svaki aspekt života, procenjuje se da je 2,4 miliona ljudi – uglavnom žena i devojčica – u hitnoj potrebi za uslugama prevencije i odgovora na rodno zasnovano nasilje.
Političko učešće žena beleži napredak – žene danas, u proseku, zauzimaju 32% poslaničkih mesta u Evropi i Centralnoj Aziji (u poređenju sa 11% iz 1995. godine). Ipak, tempo promena usporava, a u nekim zemljama se čak beleži i nazadovanje. Rodno zasnovano nasilje, štetne društvene norme i nejednaka podela neplaćenog kućnog rada i dalje ograničavaju puno učešće žena i održavaju siromaštvo. Ovo posebno pogađa najranjivije žene – one koje žive u ruralnim sredinama, žene sa invaliditetom, pripadnice manjinskih grupa i starije žene. U Ukrajini, rat je dodatno produbio postojeće rodne nejednakosti, povećavajući rizike od nasilja i opterećenje kućnim obavezama, iako su istovremeno žene preuzele ključne uloge kao humanitarne radnice, liderke u civilnom društvu, pokretačice zajednica i preduzetnice – danas je svaka druga nova firma u Ukrajini osnovana od strane žene.
Ovim tempom, rodna ravnopravnost ostaje daleki san. Devojčica rođena danas imaće 40 godina pre nego što žene postignu jednakost u parlamentima, 68 godina pre nego što se dečiji brakovi iskorene i možda nikada neće doživeti kraj ekstremnog siromaštva. Takvu budućnost ne smemo da prihvatimo.
Mi, kao predstavnice UN Women i UNFPA, dve vodeće agencije Ujedinjenih nacija posvećene rodnoj ravnopravnosti, pozivamo na delovanje umesto ravnodušnosti, na akciju umesto inertnosti i na nadu umesto očaja. Mi smo generacija koja rodnu ravnopravnost može pretočiti u stvarnost. Jer, rodna ravnopravnost nije samo pitanje žena i devojčica – to je put napretka za celo čovečanstvo.
Pozivamo na prava, osnaživanje i jednakost svih žena i devojčica. Neka istorija zapamti 2025. godinu kao prelomni trenutak – godinu u kojoj nismo dozvolili da napredak bude izgubljen, godinu u kojoj smo rodnu ravnopravnost učinili nezaustavljivom. Koračajmo napred, zajedno – vlade, civilno društvo, privatni sektor i pojedinci – kako bismo obezbedili da obećanje sa konferencije iz Pekinga postane stvarnost za SVE žene i devojčice.
Belen Sanz Luque je regionalna direktorka UN Women za Evropu i Centralnu Aziju.
Florence Bauer je regionalna direktorka UNFPA, Populaciong fonda UN za Istočnu Evropu i Centralnu Aziju.
