Veliki broj država istočne Evrope se suočava sa nečim što se smatra populacionom krizom. Visokoobrazovani pojedinci reproduktivnog doba napuštaju svoje države u potrazi za boljim prilikama negde drugde. Među onima koji ostaju, stopa fertiliteta je manja od dvoje dece po ženi; a u nekim državama je to bliže jednom detetu.

Ovi trendovi su izazvali uzbunu među političarima i u široj javnosti. Postoji strah da će iseljavanje stanovništva i niske stope fertiliteta dovesti do manjih, starijih, i slabijih nacija.

Da li je ovaj strah opravdan? U nekoj meri, jeste. Brz pad stanovništva i starenje predstavljaju ozbiljne izazove, a pogotovo ako države, iz ekonomskih ili ideoloških razloga, ne mogu privući imigrante da nadoknade ove demografske gubitke. U takvim slučajevima, manji broj stanovništva uistinu može opteretiti ekonomiju, društveni sistem, i infrastrukturu u slabo naseljenim područjima.

Međutim, nelagoda u vezi ovih demografskih promena je velikim delom povezana sa zastarelim poimanjem nacije i moći. Na današnji Svetski dan stanovništva bitno je naglasiti da u modernom društvu nije važan broj stanovnika. Ono što jeste značajno je ljudski kapital stanovništva – obrazovanje i zdravlje, produktivnost i inovativni potencijal. Države poput Nemačke ili Japana decenijama imaju nisku stopu fertiliteta, ali nastavljaju da napreduju. Male države kao Švajcarska ili Norveška kontinuirano deluju iznad svojih mogućnosti.

Ovo nam pokazuje da je fokusiranje na brojeve, posebno na stopu fertiliteta koje ponekad vidimo u regionu, neproduktivno. Većina naučnika se slaže da ne postoji optimalna stopa fertiliteta, i da povećanje iste svakako nije jednostavan posao.

Istraživanja pokazuju da tradicionalni programi koji pružaju roditeljima neku vrstu finansijskog podsticaja da imaju više dece postižu samo kratkotrajan učinak. Ljudi se mogu odlučiti da imaju dete ranije nego što su planirali samo kako bi unovčili taj podsticaj, što u početku povećava broj rođene dece. Ali to neće dovesti do toga da oni imaju veću porodicu, tako da se stopa rađanja dugoročno uglavnom ne menja. To ne iznenađuje, jer čak i najizdašniji finansijski podsticaj pokriva samo mali deo ukupnih troškova podizanja deteta.

Osim toga, bez promena u celokupnom okruženju, svaki mogući dobitak na stopi fertiliteta značio bi samo da se dodaje još mladih ljudi onima koji već ne mogu pronaći posao, koji ne vide dugoročnu perspektivu u svojoj državi i iseljavaju se, i koji sa sobom odnose obrazovanje u koje je uložila njihova matična država.

Put koji više obećava za države istočne Evrope je da se fokusiraju na često previđenu činjenicu: veliki broj ljudi u regionu u stvari želi da ima dvoje ili više dece. Razlozi zašto ne mogu da ostvare svoje reproduktivne namere su ključ pronalaska rešenja za populacionu krizu u regionu.

Tamo gde mladi ljudi nemaju sigurnost u budućnost svoje države i u svoje mogućnosti za zaposlenje, imati decu je finansijski rizično, a posebno ako se uzme u obzir slaba mreža socijalne sigurnosti u regionu. Ovome dodatno odmaže visoka nezaposlenost mladih, niske plate – posebno za žene – i trend sve više nestabilnih radnih odnosa.

Još jedan značajan faktor je nepostojanje podrške za žene koje rade, a od kojih se i dalje očekuje da brinu o deci i domaćinstvu. Javne ustanove za brigu o maloj deci ispod tri godine su veoma neadekvatne u istočnoj Evropi, a radni uslovi rigorozni, što dovodi do toga da je mnogo žena prisiljeno da bira između dece i karijere.

Ovo znači da bilo koja vlada koja želi da bude uspešna u podizanju stope fertiliteta do ostvarenja reproduktivnih želja svoga stanovništva – i koja želi da ponudi alternativu iseljavanju – treba da stvori okruženje u kojem su mladi ljudi sigurni u svoju budućnost i mogu da planiraju i osnivaju porodicu.

To zahteva napredak u dobrom upravljanju državom, pravljenju ekonomije konkurentnijom, i prilagođavanju individualnih veština zahtevima tržišta rada. Odnosno potreban je skup specifičnih politika koje odgovaraju potrebama porodica, žena, muškaraca i dece.

Postoji konsenzus oko toga šta treba biti deo ovog paketa politika: kvalitetne javne institucije za brigu o deci od najranijeg doba, a koje su uz to i pristupačne. Fleksibilno i dobro plaćeno roditeljsko odsustvo za oba roditelja (sa podsticajima za muškarce da uzmu onoliko koliko imaju pravo na odsustvo). Fleksibilni radni uslovi, i jednake plate za žene. Programi koji će podstaći muškarce i žene da podjednako dele brigu i rad u kući. I pristupačne stanove, kao i finansijsku podršku za porodice sa niskim primanjima.

Države poput Švedske pokazuju nam da neka varijanta kombinacije ovakvih politika može doprineti održavanju više stope rađanja. Estonija je otišla još dalje u svom radikalnom preuređenju politika roditeljskog odsustva, i značajno proširila obrazovanje u ranom detinjstvu. Nekoliko država u istočnoj Evropi se takođe otisnulo na ovo isto putovanje, uz podršku UNFPA, Populacionog fonda Ujedinjenih nacija, i njihovih partnera.

Ovo neće biti jednostavan posao. Usmeravanje već oskudnih resursa prema politikama za porodice verovatno će naići na otpor, kao i preko potrebna transformacija tradicionalnih društvenih normi i stereotipa o ulogama muškaraca i žena u društvu.

Prevazilaženje ovih prepreka će zahtevati snažno političko vođstvo i spremnost na promene. Ali moguće prednosti su jako velike – i ne zaustavljaju se samo na povećanju fertiliteta. Jer kada mladi ljudi imaju sigurnost u svoju budućnost i kada žene mogu potpuno učestvovati u svim sferama društva bez odricanja od majčinstva, države mogu rasti, ne samo po brojevima, nego i po mogućnostima, stabilnosti i prosperitetu za buduće generacije.

Alanna Armitage je regionalna direktorka kancelarije za istočnu Evropu i centralnu Aziju Populacionog fonda Ujedinjenih nacija. Tomas Sobotka predvodi istraživačku grupu za fertilitet i porodicu na Bečkom Institutu za demografiju, u Austrijskoj akademiji nauka. 

This article is available in English here