You are here

Током ове године, 15. новембра 2022, предвиђа се да ће светска популација достићи осам милијарди – још једна прекретница у брзом расту броја људи на овој планети. Док се свет припрема да достигне ову бројку, важно је имати на уму да глобални тренд ка све већој светској популацији прикрива изузетну разноликост демографских кретања на регионалном и државном нивоу.

Високе стопе рађања које покрећу глобални раст становништва концентрисане су у све мањем броју земаља; заправо, већ 60 процената људи широм света живи у земљама са стопом рађања на нивоу потребном за просту репродукцију или испод њега (2,1 дете по жени у просеку). У све већем броју земаља раст становништва је заустављен, или се чак претворио у смањење становништва.
У многим земљама централне и источне Европе се посебно смањила популација током протеклих деценија – као резултат ниског феритилитета, високог морталитета (посебно међу мушкарцима) и високог нивоа исељавања (првенствено међу млађим људима у репродуктивном добу). Ово је створило јединствено демографско окружење у региону: извор великог страха и анксиозности, с једне стране, али и, све више, подстицај за проналажење креативних идеја за решавање основних узрока и коришћење могућности које долазе са демографским променама.

Популациони фонд УН-а нуди подршку земљама у њиховим напорима да се суоче са ефектима демографских промена кроз Регионални програм демографске отпорности и покренуо је Декаду демографске отпорности на Министарској конференцији у Софији у децембру 2021. године, како би подстакао акцију за напредак у свету нових демографских промена.
Како се приближавамо броју од осам милијарди становника глобално, постоји осам ствари које земље у овом региону могу да ураде како би ублажиле потенцијално негативне ефекте за појединце, друштва и привреде, а како би напредовале у свету брзих демографских промена:

 

1. Осигурати да људи могу имати онолико деце колико желе

Истраживања показују да би људи у региону углавном желели да имају двоје или више деце, али често на крају имају једно – или ниједно. Овај јаз између жељене плодности и стварне величине породице сигнализира да постоје значајне препреке на овом пољу. То укључује високе трошкове (посебно за негу и образовање), потешкоће у комбиновању посла и породичних обавеза и штетне родне норме које очекују да жене сносе велики део терета неге и кућних послова. Владе могу да уклоне ове баријере ширењем социјалних и породичних политика, чинећи радна места погоднија за породицу, борбом против укорењених родних неједнакости у друштву и шире, стварањем окружења које омогућава младим људима да се осећају сигурно у својој земљи, својој заједници и да планирају своју будућност и оснују породицу у односу на своју економску ситуацију. Ово захтева напредак у добром управљању, поштовању људских права и обезбеђивању одрживог економског раста.

2. Стварати друштво у којем људи желе да живе и планирају своју будућност

Широм нашег региона, исељавање доводи до одлива мозгова, доприноси смањењу становништва, појачава ефекте старења и утиче на стопу рађања јер многи млади људи репродуктивне доби оснивају породице у иностранству. У Босни и Херцеговини, на пример, свака друга млада особа, или 47 посто, каже да размишља о привременом или трајном одласку из земље, показало је недавно истраживање УНФПА. Према истраживању, незадовољство квалитетом живота главни је покретач интересовања младих за одлазак у иностранство.

Земље треба да креирају политике и предузму мере за побољшање образовања и могућности запошљавања, проширење квалитетних јавних услуга и приступа становању, враћање поверења људи у институције, а младе људе треба подстицати да учествују у јавним пословима. Миграција, наравно, није нужно лоша ствар: она отвара могућности за студирање и стицање професионалног искуства у иностранству, учење нових језика и упознавање различитих култура. Али људи не би требало да осећају да морају да напусте или не могу да се врате у своју земљу због недостатка могућности код куће. На крају крајева, одговорност је влада да изграде друштва у којима људи желе да остану, живе и имају породице, ако тако желе.

3. Оснажити старије људе да остану здрави и активни чланови друштва

Са мање деце која се рађају и великим бројем младих који одлазе да раде у иностранству, друштва у целини постају старија. Ако се томе дода продуживање очекиваног животног века, није изненађујуће да регион брзо сустиже остатак Европе, где ће до 2050. године близу 30 одсто становништва имати 65 или више година.

Старење друштава се још увек широко посматра кроз негативну призму: као претњу за систем социјалние заштите и терет за младе. Међутим, старење постаје проблем само када се институције не припреме и не прилагоде. Постоје огромни потенцијални добици када људи имају приступ образовању и здравственој заштити током читавог свог животног века и уђу у старост са корисним вештинама и доброг здравља, остану активни учесници у привреди и друштву. Појам старосне границе за одлазак у пензију постаје све флексибилнији и старији људи покрећу стално растућу „сребрну економију“ која се развија око њихових потреба и избора.

Искључење старијих људи из друштва је људска трагедија и морални неуспех. Али то такође штети земљама – економски и социјално. 

У региону који брзо стари, земље једноставно не могу дозволити да гурну на маргину четвртину становништва са свим својим вештинама, талентима и другим доприносима.

4. Инвестирати у породичне политике (и побринути се да оне не доводе жене у неповољан положај)

Јака социјална и породична политика је кључна за обезбеђивање људима да могу да имају онолико деце колико желе. Високоразвијене земље троше између један и четири процента БДП-а на подршку породици. Једна од најефикаснијих политика је пружање приступачне, висококвалитетне бриге о деци, која почиње онда када се родитељско одсуство заврши, а усклађена је са радним временом родитеља.

Ове политике најбоље функционишу ако одговарају на различите потребе појединаца у различитим животним ситуацијама. Оне треба да омогуће женама и мушкарцима да ускладе посао и породичне обавезе и да пруже финансијску подршку породицама са ниским примањима. Искуство показује да је мало вероватно да ће политике усмерене само на обезбеђивање финансијских подстицаја за рађање више деце имати трајни утицај.

Такође је важно осигурати да мере подршке породици не врше ненамерни притисак на жене да прекидају образовања и каријере. На пример, веома дуги периоди породиљског одсуства, иако наизглед представљају великодушну накнаду, обично отежавају женама повратак на посао након рођења детета. Политике подршке породици морају узети у обзир такве ефекте и осигурати да и запослене жене и мушкарци могу да дају свој удео у нези и обавезама у домаћинству.

5. Позабавити се стереотипима о родним улогама у породици и друштву

Свеприсутна родна неједнакост и стереотипи о одговарајућим улогама жена и мушкараца у породици, на радном месту и у друштву кључни су фактори који спречавају људе да имају онолико деце колико желе. Земље са ниским нивоом родне равноправности имају тенденцију да имају веома ниске стопе рађања, чак и ако је земља високо развијена. Ово је углавном зато што се од жена и даље очекује да сносе велики део неплаћене неге и кућних послова (у Европи и Централној Азији жене проводе у просеку 2,5 пута више времена у неплаћеном раду него мушкарци). У региону где су жене добро образоване, то у суштини значи да су принуђене да бирају између посла и породице. Борба против штетних стереотипа и друштвених норми захтева време, али потенцијалне користи су огромне – и далеко превазилазе изгледе за повећање наталитета. Јер када жене могу у потпуности да учествују у свим сферама друштва и онда када постану мајке, земља ће вероватно расти, не само у броју, већ и у погледу могућности, стабилности и просперитета за генерације које долазе.

6. Пружити боље могућности младима

Дубоки осећај неизвесности који постоји код младих покреће висок ниво исељавања у овом региону и доприноси смањењу стопе рађања. Комбинација незапослености и нестабилних послова, недостатка доброг управљања и ограничених могућности за ангажовање подстиче многе младе људе, посебно у источној и југоисточној Европи, да траже боље прилике негде другде. Широко распрострањени осећај неизвесности и нестабилности, заједно са слабом подршком и услугама за породице, представља велику препреку младим људима да имају онолико деце коју желе или да уопште имају децу. Решавање ових изазова захтева свеобухватне политике које се односе на образовање, здравство, тржиште рада, добро управљање и политичко учешће, те јачање система социјалне заштите.

7. Изградити инклузивнија друштва

Колико год се демографске промене често доживљавале као изазов, оне се такође могу посматрати као огромна прилика за изградњу јачих, инклузивнијих друштава. У данашњем свету снага једне земље се не мери у бројевима, већ у образовању, вештинама и талентима њеног становништва. Али премало се ради на неговању овог људског капитала, а превише људи остаје искључено из главног тока друштва и није у стању да испуни свој потенцијал. Земље које са највећим успехом приступају демографским променама разумеју ово и развијају политике које привлаче људе: оне подстичу жене, привлаче таленте из иностранства, интегришу мањине и оснажују старије људе да после пензије остану активни у својим заједницама, економији и јавном животу. И инклузивна друштва су много отпорнија на демографске промене и већа је вероватноћа да ће напредовати, без обзира на број становника.

8. Генерисати боље податке за боље политике

Подаци су кључни јер омогућавају владама да анализирају садашњост, одговоре на потребе и планирају будућност. Подаци којима располажемо нам омогућавају да са високим степеном сигурности предвидимо демографска кретања у наредним деценијама. Знамо, на пример, да ће се брзо старење становништва широм региона наставити у догледној будућности, а владе могу користити ове податке како би прилагодиле систем и институције променама које долазе. Да би се ово ефикасно спровело, потребни су много детаљнији подаци, разврстани према полу и старости и другим карактеристикама, укључујући и на поднационалном нивоу. Морамо прилагодити начин на који се подаци прикупљају у новој стварности. На пример, груписање старијих људи у једну старосну категорију, 60+ или 65+, ризикује да сакрије све већу разноликост у овој све већој групи. Са бољим, детаљнијим подацима, земље ће бити у доброј позицији да предвиде и припреме се за нову демографску будућност региона.