News

Vanredno stanje kroz prizmu očeva

27 April 2020

Profesor dr Saša Baucal sa Odeljenja za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, pristao je da u okviru kampanje #tataukarantinu odgovori na pitanja o tome kako vidi uticaj vanrednog stanja u Srbiji (izazvanog pandemijom Kovid 19) na roditelje u Srbiji.

Prvi put u našim životima nalazmo se u situaciji u kojoj su porodice uglavnom na okupu i provode skoro ceo dan zajedno. Šta mislite kako ta situacija pada muškarcima/očevima? Koji su im najveći izazovi?

SB: Postoje velike razlike među porodicama i očevima. Jedan način da se ne izgubimo u raznim varijacijama može biti da pojednostavljeno zamislimo dimenziju gde su na jednom kraju očevi kojima ova situacija nije nepoznata pošto su imali slična iskustva u „regularnom“ životu tokom vikenda, a na drugom kraju su očevi kojima je ovo potpuno novo iskustvo. Treba reći da bi većina nas očeva bila negde između ove dve krajnosti. Najveći izazov svakako će imati očevi koji su ranije manje vremena provodili u porodici, odnosno oni čija je uloga u porodici bila povezana uglavnom sa aktivnostima izvan porodice. Oni nemaju oslonac u prethodnom iskustvu i sada treba da nauče kako da postanu deo porodičnih aktivnosti u kojima nisu bili toliko uključeni u ranijem periodu. Među njima, takođe, postoje razlike. Postoje oni koji su i ranije želeli da imaju više vremena za učešće u porodičnim aktivnostima. Njima će biti izazovno, ali će ovu situaciju videti kao priliku da imaju vremena za ono za šta ranije nisu imali dovoljno vremena. Oni koji su, iz različitih (često razumljivih) razloga, bili ispunjeni i zadovoljni ulogom „spoljnog momka“, njima će teško pasti ova promena. Ipak, ako već ne mogu da promene ovu situaciju, onda je uvek dobro da je iskoriste i da isprobaju nova iskustva i novu avanturu u malo poznatoj porodičnoj džungli.  A avantura, kao i svaka avantura, povezana je i sa pozitivnim i sa izazovnim iskustvima, ali svakako uvek postoji mogućnost da nam se na kraju dopadne i to iskustvo osveži naše živote.

Da li se muškarci možda plaše ove situacije kada su sve vreme u porodici? Ako da – čega?

SB: Očevi kojima je ovo novo iskustvo i koji se pitaju kako će se snaći i kako će pronaći svoje mesto u svakodnevnici porodičnog života, sasvim normalno će imati osećanje brige, a možda i straha. To je toliko normalno da bi bilo čudno da se tako ne osećaju. Iz tog razloga pažnju ne treba fokusirati na osećanje brige ili straha, već na samu situaciju i pronalaženje načina da se iskoriste prilike koje se očevima sada nude. Svako od nas očeva ima veliko iskustvo u prevazilaženju različitih izazova u životu i ovo svakako ne spada u najveće, zbog čega sam siguran da svi očevi mogu da pronađu svoj način da uživaju u čarima i izazovima porodičnog života. Bićemo nespretni, nećemo se uvek snaći, ali ćemo tako biti zabavniji našim porodicama. Uostalom, u ovoj situciji nismo ni sami. Tu su naše partnerke kojima je ovo takođe nova i izazovna situacija. Od izuzetne važnosti je da u susretu sa ovim novim izazovima budemo zajedno sa svojim partnerima pošto će tako biti i lakše i bolje i lepše. Ako baš i nismo bili u najboljim odnosima, pauzirajte „stare nesporazume“ i sada zbijte redove. Ima vremena za „stare nesporazume“, a možda ćemo shvatiti da neki od njih i nisu vredni naše pažnje. Znam da ovo zvuči previše optimistički, ali takva je situacija, treba da se bodrimo i da razumemo da ovo nije ni najveći izazov s kojim smo se susretali niti je veći izazov u odnosu na one s kojima ćemo se suočavati u budućnosti.

Da li postoje razlike u tome kako se muškarci/očevi i žene/majke suočavaju s neizvesnim situacijama, onima koje su izvan naše kontrole? Ko se tu bolje snalazi?

SB: Svaka porodica je specifična i svaka živi na neki svoj način. Svaki od tih naših načina na koje smo živeli u životu pre Korone nosio je raznovrsne neizvesnosti za očeve i za majke. Svako od nas može ponekad da ima osećaj da su naše neizvesnosti i „nevolje“ posebno velike, ali budimo pošteni, svaki otac i svaka majka se stalno nose sa svojim neizvesnostima. Mislim da je iz tog razloga svaka generalizacija rizična pošto postoje velike razlike i između očeva i između majki. Svako od nas se dobro snalazi s poznatim neizvesnostima i svako od nas ima teškoće da se snađe s nepoznatim neizvesnostima, a pandemija je nepoznata situacija i očevima i majkama. Ako već niko od nas nije iskusniji sa ovom vrstom neizvesnosti onda je dobro da radimo timski pošto će dve glave verovatno pronaći bolju meru stvari i najbolji (ili najmanje loš) način da se nosimo sa ovom situacijom.

Očevi koji mnogo rade, nisu u kući – da li je ovo prilika za „bonding time“ s decom? I da li možda mogu da se uplaše da se neće pokazati kao dobri očevi sad kada imaju priliku?

SB: Naravno da je ova situacija prilika da budemo više s decom i partnerima bez obzira koliko smo radili ranije van kuće. Ovo je prilika da imamo više vremena za ono za šta ranije nismo nikada imali dovoljno vremena. Priznajem da je ta prilika povezana sa strahom da se nećemo snaći. Strah i briga su sasvim normalna osećanja i ona treba da nas motivišu da se fokusiramo na novi izazov, a ne da nas preplave i paralizuju. Najbolji način da prevarimo strahove koji bi mogli da nas paralizuju jeste da se fokusiramo na ono što smo i ranije želeli da više radimo s decom i partnerima. Možda smo uvek želeli više vremena da zajedno s njima pogledamo neke stare filmove koji su nama značili ili da zajedno slušamo muziku ili nešto drugo. Šta god da nam je nedostajalo ranije sada imamo vremena za te aktivnosti. Ipak, važno je da budemo otvoreni i za želje drugih ukućana kako bismo kroz učešće u aktivnostima koje njima znače bili deo njihovog sveta. Nekada će biti po njihovom, nekada po našem, ali važno je da budemo zajedno. Pored toga, ovo je vreme i za kreativnost. Dovoljno je da pogledamo društvene mreže i da vidimo koliko porodica koristi zajedničko vreme da snime spot na neku pesmu ili da se zajedno „glupiraju“ na kreativan i interesantan način. Sada je trenutak da budemo i blesavi i šašavi jer, kao nekada u vreme karnevala, sada su granice prihvatljivog opuštenije.

U savremenom društvu insistira se na rodnoj ravnopravnosti i na tome da i muškarci i žene mogu i treba da rade sve. Da li ipak postoje neke teme za koje je deci bolje da o njima uče od očeva, odnosno od majki?

SB: Rodna ravnopravnost je veoma važna u savremenom društvu i životu. Ipak, mislim da je važno da se istakne, da rodna ravnopravnost ne znači da svaka porodica treba da bude ista i da u njoj svi poslovi i aktivnosti treba da budu ravnomerno podeljeni između partnera. Rodna ravnopravnost kao vrednost nas obavezuje da niko od nas ne može biti ograničen svojim polom u smislu šta možemo i šta treba da budemo. Svaka porodica i svaki partnerski par ima pravo da svoj život uredi onako kako je njima dobro (sve dok je to u granicama onoga što je dopušteno u našem društvu). U nekoj porodici očevi i majke mogu da se organizuju više u skladu s tradicionalnom podelom uloga, a u nekoj porodici očevi i majke mogu da imaju veoma različite uloge u odnosu na tradicionalne. Iz tog razloga očevi i majke u različitim porodicama na različte načine dele porodične izazove i u skladu s tim svaki partner ima možda veće iskustvo s nekim izazovima. U tom smislu, ne bih rekao da postoje generalno neke teme za koje je uvek bolje da deca uče od očeva, odnosno majki. Mislim da je bolji princip da deca uče od onog roditelja koji je iskusniji s nekom temom bez obzira da li je taj roditelj muško ili žensko.

Da li mislite da je ovo prilika za muškarce da malo bolje upoznaju sebe i posvete se svom unutrašnjem svetu? Da li je “karantinska” situacija veći izazov za mentalno zdravlje muškaraca koji se po pravilu ne bave mnogo svojim osećanjima i unutrašnjim svetom?

SB: Svaka prilika je dobra da se posvetimo sebi, ali ne treba ni u tome preterivati.  Ipak, kada se nađemo u novoj situaciji, a posebno kada smo zabrinuti ili se poljuljaju u nama različite emocije, onda je posebno važno da posvetimo pažnju sebi i svojim osećanjima. To je neophodan sastojak mentalnog zdravlja i prevencije. Na taj način ćemo bolje razumeti šta osećamo, šta nas brine i plaši, čemu se nadamo, kao razmišljamo i manje ćemo potiskivati. Ako bolje razumemo sebe to može biti od pomoći da se bolje snađemo u ovim novim okolnostima šta god da su izazovi sa kojima se suočavamo. Pored toga, što bolje razumemo kako mi doživljavamo ovu situaciju, imaćemo veću sposobnost da razumemo i druge i da im pomognemo da oni razumeju nas. Sada je vreme za bliskost i saradnju, a važan preduslov toga je da bolje razumemo sebe i druge.

 A šta je s partnerskim odnosima tokom izolacije? Da li se tu nešto menja iz muškog ugla?

SB: Partnerski odnosi su ovim okolnostima na testu kao i svi drugi naši odnosi (s decom, s roditeljima, naš profesionalni život itd.). Krize i nesporazumi su očekivani, ali kao što je prethodno rečeno, ova situacija zahteva od nas da zbijemo redove i da radimo zajedno. Ako je ikako moguće, ostavite „stare svađe“ (a uvek ih ima) za vreme kada se vratimo u „normalne“ okolnosti, a sada je kritična situacija i vreme za međusobno razumevanje i saradnju. Ovo je situacija u kojoj možemo dodatno da pogoršamo naše partnerske odnose ako nas preplave brige i strahovi, ali i za novo povezivanje na osnovu toga što smo kao partneri uspešno prebrodili oluju. Iako ne zavisi sve od nas, ipak i dalje imamo veliki prostor da mi utičemo na ono što će biti krajnji rezultat. Važno je da razumemo sebe i da se potrudimo da razumemo naše partnere pošto i oni imaju svoje brige i strahove.

Ako su roditelji razvedeni, dete po pravilu živi u izolaciji s mamom. Šta može i treba da uradi tata?

SB: Mislim da za razvedene partnere važi sve ono što je već rečeno uz neke manje modifikacije koje se odnose na činjenicu da partneri ne žive zajedno. Čak i ako smo razvedeni, mi smo i dalje roditelji našoj deci i zato je važno da u ovoj situaciji više sarađujemo pošto ćemo tako zaštiti našu decu od ove situacije u meri u kojoj je potrebno. Zahvaljujući savremenim tehnologijama partneri koji nemaju starateljstvo nad decom treba da budu više nego obično u kontaktu s decom (osim u nekim specifičnim okolnostima) i da deca osete da njihovi roditelji sarađuju u kriznoj situaciji.

Kako se vi kao muškarac i otac nosite sa ovom situacijom? Koje su vaše brige i dominantna osećanja?

SB: Lako je bilo savetovati na uopštenom nivou. Na ličnom planu nije tako jednostavno kao što može da izgleda na osnovu prethodnih razmišljanja. Ipak, i meni sve ono što sam napisao služi kao orijentir u ovoj situaciji. Nekada uspem da primenim te ideje, nekada to ide teže, ali kao u svakom putovanju na nepoznatom terenu, važno je da imamo svest o tome čemu treba da težimo. Moja najveća briga je povezana s mogućnošću zaraze i ona nas je motivisala da pronađemo način kako da na razuman način uradimo ono što možemo. Pored toga, važna briga je bila povezana s tim kako objasniti tinejdžerima u kući da sada nije vreme za intenzivna druženja s društvom i da ovo nije raspust već da treba da se nastavi sa učenjem iako je situacija takva kakva jeste i kako im pomoći da to prihvate. Bilo mi je izazovno kako da organizujem profesionalni život zajedno s porodičnim životom koji se često dešavaju ispreprelatno i uz stalno prilagođavanje, ali polako stičem osećaj da počinjem da se snalazim. Još uvek ne uspevam da stvorim dovoljno vremena za čitanje knjiga, ali valjda je to tako, uvek imamo više planova nego što uspemo da realizujemo. Na pozitivnoj strani je definitivno više vremena za bindžovanje serija (doduše još nisam uspeo da gledamo moje filmove pošto me deca preglasaju) i za razmenu i komentarisanje simpatičnih objava na društvenim mrežama. I za kraj, moja preporuka za sve nas je da pročitamo knjigu Efraima Kišona „Kod kuće je najgore“. Ako ste je već čitali podsetite se, a ako niste sada je pravi trenutak da je pročitate kako bismo se svi zajedno podsetili da koliko god porodični život u doba korone može biti izazovan ipak je to nešto što čini naš život lepim i vrednim življenja.