News

Vanredno stanje kroz prizmu očeva

13 April 2020

Dragan Stanojević je docent na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakuleteta Univerziteta u Beogradu. Doktorirao je 2015. godine na temu “Oblikovanje novog očinstva kroz prakse očeva u Srbiji“, pod mentorstvom prof. dr Smiljke Tomanović. Autor je knjige “Oblikovanje novog očinstva kroz prakse očeva u Srbiji” (Institut za sociološka istraživanja, 2018) i koautor publikacije “Postajanje roditeljem u Srbiji: sociološko istraživanje tranzicije u roditeljstvo” (Institut za sociološka istraživanja, 2016).

Pristao je da u okviru kampanje #tataukarantinu odgovori na pitanja o tome kako vidi uticaj vanrednog stanja u Srbiji (izazvanog pandemijom Kovid 19) na roditelje u Srbiji.

 

Prvi put u našim životima nalazmo se u situaciji u kojoj su porodice uglavnom na okupu i provode skoro ceo dan zajedno. Šta mislite kako ta situacija pada muškarcima/očevima? Koji su im najveći izazovi?

DS: Ključni izazov generalno za sve roditelje danas je zdravlje njihove porodice. Drugi značajan izazov je održavanje “zdravih” porodičnih odnosa u periodu kada je dosadašnja porodična dinamika značajno promenjena.

Kada posmatramo izazove koje intenzivniji porodični odnosi nose sa sobom, treba imati u vidu da inače ne dele svi muškarci isti roditeljski i partnerski model ponašanja. Porodično polje je već neko vreme privlačno i jednom broju muškaraca na novi, netradicionalan, način. Za ove “nove očeve” nova situacija predstavlja predah od ubrzanog ritma u kome se svi inače nalazimo i šansu da više vremena posvete svojoj deci i supruzi / partnerki. Za većinu tradicionalnih očeva ova situacija može da bude veoma izazovna s obzirom na to da je javna sfera (posao) nešto u čemu se bolje snalaze i na čemu počiva njihov identitet – hranioca porodice. U tradicionalnijim porodicama, gde postoji manje-više jasna podela uloga na muške i ženske, ključni izazovi su ponovno promišljanje roditeljskih i partnerskih uloga. Dva su moguća rezultata – pozitivna promena u pravcu veće rodne ravnopravnosti i uključivanja muškaraca u roditeljske i kućne obaveze, ili povećanje porodičnih konflikata i sve veći broj slučajeva porodičnog nasilja. 

Da li se muškarci možda plaše ove situacije kada su sve vreme u porodici? Ako da – čega?

DS: Imajući u vidu da je i dalje ključna uloga koju gotovo svi muškarci na ovim prostorima obavljaju kao roditelji – hraniteljska, zabrinutost dolazi i sa druge strane – od straha da se ostane bez posla ili bez dovoljnih prihoda za materijalno obezbeđenje porodice.

Da li postoje razlike u tome kako se muškarci/očevi i žene/majke suočavaju s neizvesnim situacijama, onima koje su izvan naše kontrole? Ko se tu bolje snalazi?

DS: Mislim da se generalno radi o sličnim dispozicijama, ali ovo stanje je takvo da će se u njemu verovatno bolje snaći žene. Žene su, usled dominantne patrijarhalne kulture, morale da razviju strategije usklađivanja porodičnog i poslovnog sveta na mnogo kompleksniji način od muškaraca. Za razliku od većine muškaraca, koji su u proseku aktivniji na poslu, ali kada dođu kući najčešće se ne uključuju u domaće poslove, a u roditeljsku negu minimalno, žene balansiraju između tri smene – posla, roditeljstva i kućnih poslova. U situaciji kada smo svi upućeni na privatnu sferu žene će se verovatno bolje snaći, ali kao što sam naveo, ovo je šansa za muškarce da otkriju lepe strane domaćeg života i postanu kompetentni akteri u njemu.

Očevi koji mnogo rade, nisu u kući – da li je ovo prilika za bonding time s decom? I da li možda mogu da se uplaše da se neće pokazati kao dobri očevi sad kada imaju priliku?

DS: Ovo jeste svakako prilika da očevi otkriju čari intenzivnijih odnosa sa svojom decom. Za one muškarce koji zbog obima posla nisu imali prilike da provode dovoljno vremena sa decom ovo će sigurno biti šansa za uspostavljanjem bližeg odnosa. Porodični odnosi su, usled izolacije, daleko intenzivniji i zahtevaju veću refleksiju roditelja – veću samokotrolu i svest o potencijalnim uticajima njihovih dela na decu. Neki muškarci mogu da se osete nedovoljno spremnim za taj proces s obzirom na to da su primarno bili okrenuti poslu.

Da li mislite da je ovo prilika za muškarce da malo bolje upoznaju sebe i posvete se svom unutrašnjem svetu? Da li je “karantinska” situacija veći izazov za mentalno zdravlje muškaraca koji se po pravilu ne bave mnogo svojim osećanjima i unutrašnjim svetom?

DS: Kao i svaka kriza i ova može biti razvojna ukoliko postoje unutrašnji i/ili spoljni kapaciteti da do razvoja dođe.  Zato je ovo sada trenutak da se u javnosti što više priča o mentalnom zdravlju, kao i da se pristup uslugama psihološke podrške učini lakšim i dostupnim. O rodnim razlikama prilikom suočavanja sa izolacijom bi verovatno psihološka istraživanja mogla više da kažu, a verujem da će ih biti.

A šta je s partnerskim odnosima tokom izolacije? Da li se tu nešto menja iz muškog ugla?

DS: Istraživanja pokazuju da u situacijama kada su partneri u većoj meri upućeni jedno na drugo dolazi do održavanja intimnosti, većeg zadovoljstva vezom, ravnomernije podele kućnih obaveza i roditeljske nege. Za jedan broj parova će ova situacija biti šansa da se ponovo povežu i ojačaju svoj odnos. Na žalost, istraživanja takođe već beleže da jedan broj parova u ovim uslovima ispoljava nagomilano nezadovoljstvo, kao i agresiju, čiji su nosioci uglavnom muškarci.

Ako su roditelji razvedeni, dete po pravilu živi u izolaciji s mamom. Šta može i treba da uradi tata?

DS: Tata treba da ostane prisutan u životu deteta (kroz viđanja, ali i online komunikaciju) koliko je to moguće u ovim uslovima, i da se ponaša odgovorno u odnosu na situaciju. Nema potrebe za kršenjem karantina i slično da bi se dokazala ljubav prema detetu. Na taj način će poslati dve poruke – da mu je stalo i da je tu za dete, i da dete kao i on treba u ovim uslovima da se ponaša odgovorno.

Sociolozi kažu da ćemo iz ove krize izaći ili s povećanim natalitetom ili s povećanim brojem razvoda. Da li možemo da izađemo s boljom raspodelom poslova u kući između roditelja i pravednijom podelom uloga i poslova u porodici?

DS: Treba imati u vidu da je ovo neregularno stanje i da bi ono zaista dovelo do značajnije promene društvenih odnosa mora da potraje značajno duže i da dovede do velikog poremećaja ravnoteže sadašnjih rodnih odnosa. Takođe, u kućnoj izolaciji se nalaze kako muškarci tako i žene, pa je verovatnije da se raspodela kućnih i roditeljskih obaveza pre vanredne situacije preslikava i na sadašnju. Ako napravimo paralelu s Drugim svetskim ratom i ulogom koju su žene preuzeli u proizvodnji, da bi mogli da očekujemo značajnije promene u privatnoj sferi  muškarci bi morali duže vremena da se sami prihvate kućnih i roditeljskih poslova.

Kako se vi kao muškarac nosite sa ovom situacijom? Koje su vaše brige i dominantna osećanja?

DS: Kao i kod većine ljudi, osnovna zabrinutost je za zdravlje članova porodice, a posebno roditelja, s obzirom na to da pripadaju rizičnoj grupi. U ovakvim situacijama vidimo gde su sve pukotine u našem društvu, koliko su pitanja solidarnosti zanemarena unutar institucionalnih okvira, koliko su nejednakosti velike ne samo u zemlji nego i u svetu, i da su naše prakse često atomizovane i nepovezane.